"Motiviši se!" - Da je bar tako jednostavno

Postoji zabrinjavajući mit na internetu koji cirkuliše isuviše dugo. Motivisana manjina misli da sve što je potrebno da motivišu ljude oko sebe, jeste da podele sa svojim prijateljima neki podižući citat ili optimističnu sliku. Ponekad je to nešto opipljivije, poput priče uspeha nekoga ko je ni iz čega stvorio bogatstvo!

"Znaš taj Zukerberg je bio samo student, Gejts je počeo u garaži i Džobs se ispisao sa faksa - treba samo da veruješ u sebe!"

Te priče su, iako pomalo romantizovane, najverovatnije istinite. Ali činjenica je da je to neverovatno manjina. Koliko takvih mega-uspega možete nabrojati? Ako brojite na prste, dal dođete do nožnih prstiju? A koliko ima ljudi u svetu? Koliko njih nije uspelo? Baš tako. Sem toga, većina "uspeha" su manji, prizemniji, ali i dalje, uspesi za koje nikad nećete čuti. To su ljudi koji se jesu pokrenuli u jednom momentu. Ali životi se ne odvijaju u vakumu i ta pokretačka snaga mora da dođe odnekud. O tome bih sad da pričam.

Gorenavedeni tehonološki uspesi koje sam naveo gore sasvim sigurno nisu bili proizvod pukog morala i istrajnosti. Oni su proizvod života u dobrim uslovima, uz prave resurse, dovoljnu podršku okoline i ponekad malo sreće. Lako je zanemariti mnoštvo faktora koji idu uz uspeh. Ne stane sve to u naslov novina pa često nećemo ni doći do tih detalja.

Neko ko ima sve te uslove za uspeh će ih često lako zaboraviti, pripisivajući svoj uspeh sopstvenom trudu i ničemo više. Iako sigurno karakter te osobe igra ulogu, činjenica je da je naša okolina ta koja u mnogome formira naš pogled na svet, pa i na sebe. A ljudi su skloni onoj grešci: "Ako padnem ispit, profesor je kriv. Ako položim, to je zahvaljujući samo meni!". Takva osoba će ići okolo i deliti jeftine savete tipa "Najbolji dan da počneš je danas!" zaboravljajući šta to podrazumeva.

Činjenica je da je samo-motivacija veoma teška za većinu ljudi. Počevši od raznih ekonomskih, emotivnih i društvenih poteškoća ljudi jako teško nađu vremena za sebe. Ako nisi već ispunjen na nekoliko frontova u životu, teško ćeš se uopšte i motivisati. Baš i zato ni ne čujemo takve priče. Mnogo su češće priče ljudi koji su iz beznađa napravili nešto, "podigli sami sebe iz pepela"! Ali i u tim pričama se uvek zanemari uticaj okoline. Takve priče uspeha generalno počinju sa nekim izvorom inspiracije.

Jeste, kada osoba dotakne dno, jedini put je gore! Ako se pre toga ne ubije. Svakodnevno čujemo obe varijante. Ali, ako možda i ne udarimo dno, nego ostanemo da visimo u tako nekom lošem proseku, šta se onda dešava? Nije nam dovoljno loše da uradimo nešto drastično, a nije nam ni dovoljno dobro da bi imali prostora za neku pozitivnu promenu. U toj situaciji tapkamo u mestu dok nam se ne desi nešto da se to promeni, ili do kraja života.

I onda se ulogujemo na fejsbuk samo da bih čitali: "Sve je to u našoj glavi! Znaš, samo kad bi sad krenuo ovo, odma bi ti bilo bolje! Ništa te ne sprečava, imaš internet, jel da? Svi to možemo, samo prestanite biti lenji! Da, LENJI! Ako ne možete sami da se pokrenete, onda vam je ili dobro u životu, ili ste lenji!" - ovaj poslednji deo ne napišu otvoreno, ali postane jasno kada se čita između redova šta je autor hteo da kaže.

Ok, dovoljno sam prepričavao trenutnu situaciju. Poprilično depresivno zar ne? Da li je moj zaključak da je svako samo proizvod svoje okoline? Pa, ne i da. Smatram da većim delom jesmo samo zbir iskustava, ali da je negde u sijasetu karakternih mana, nepotpunih veština i nesigurnosti sakriven jedan magični tračak. A taj tračak je izbor. Izbor da se potrudimo da poboljšamo život, iako nikako ne uspevamo da se pokrenemo.

Mišljenja sam da životna situacija određuje za nas "težinu" života, kao u igricama. Znate, "lako, normalno i teško". Ali takođe mislim da je sasvim pogrešan pristup reći ljudima "Samo morate da dignete guzice i počnete!". Ne, to je pogrešan pristup. Za velike promene potrebni su mali koraci. Moraš da nadogradiš sebe do tog nivoa da možeš da pregrmiš onaj težak deo koji prethodi uspehu. To je onaj uspon uzbrdo, i za njega će vam trebati snage, ponajviše emotivne.

Ako ste nemotivisani trenutno, nećete magično postati motivisani sutra. Počnite sa malim promenama. Šta je najmanja pozitivna stvar koju možete uraditi? Ako se ne bavite sportom, krenite. Ako nemate motivacije za trčanje u parku, onda se priključite prijateljima koji se već bave nečim poput fudbala, tenisa ili plivanja. Ako nemate prijatelja, prijavite se na neku grupnu aktivnosti poput Aeorobika, joge, ili čega god što vam odgovara. Upoznaćete nove ljude tako.

Nastavite tako svaki dan. Nađite jednu stvar koju možete ispraviti. Nešto malo, dostižno. Naučite da svirate neki instrument. Naučite da skuvate neki jednostavan obrok. Naučite par rečenica u novom jeziku. Sami možete dopuniti ovaj spisak.

Šta je zajedničko za sve ovo? To vas sve osnažuje. Povećava vaše samopouzdanje, puni vaše baterije, osvežava vas fizički i emotivno. Ne postoji neka ezoterična formula uspeha, to je to. Nađite nešto što vas inspiriše.

Počnite od sebe i radite na sebi. Motivacija će se pojaviti jednog dana i nećete znati šta biste pre radili. Posle toga je sve lakše. Uspeh dolazi sam od sebe posle više neuspeha, ali ta novootkrivena motivacija je to što će vam pomoći da pregurate dane u kojima se osećate bespomoćno. U trenucima kada uspeh bude delovao daleko, motivacija će vam pomoći da se usavršavate u željenoj veštini, a dovoljno sati vežbanja je samo po sebi garancija uspeha.

Toliko od mene, nisam očekivao da će ovo biti kilometarski tekst. Možda je i predugačak za čitanje, ali osetio sam potrebu da napišem ovo :) Ako pomogne bar jednoj osobi, ja ću biti zadovoljan. A ako ne pomogne nikom, nastaviću da vežbam :)

Long Lost Relatives

Nakon 20 godina konačno sam dobio priliku da ponovo upoznam svoju rodbinu na Krku. U pitanju je rodbina sa strane tatinog tate koja je otišla da živi u Hrvatskoj još dok je Juga postojala. Takođe je bila prilika da krstim novi laptop koji sam kupio!

Sneža, baka i ja smo se zaputili tamo busom. Povratna karta oko 80e po glavi, i putovanje od 9 sati + čekanje na granici.

Malo sam ubio vreme sa Worms Reloaded, malo sa muzikom, a još manje sa spavanjem. Kad smo stigli u Rijeku čekali smo na stanici da nas pokupi Slavica, koju smo jadnu probudili oko 5-6 ujutru sa pozivom da smo stigli pre vremena. Dok smo čekali sam pronašao nečiji novčanik i skoro me autobus pokupio dok sam zagledao u njega.

Stiže Slavica, jako srećna i uplakana što nas vidi, u žurbi ostavljajući auto na nezgodnom mestu gde je blokirala prilaz jednom autobusu. Brzo uskačemo u kola i krećemo za Krk. Ispostavlja se da je dobro što nismo išli taksijem jer bi nas odrao do Krka, jer to i nije tako blizu kako se moja baka sećala.

Stižemo tamo i na naše iznenađenje nam daju da boravimo u njihovim apartmanima, pa čak u dva posebno(Sneža i ja u jednom, a baka u drugom). Uživamo u pogledu iz dvorišta i blizini obale. Ubrzo nakon toga upoznajemo još rodbine, Dragicu, Danka i Daria. Danko i Dario nas vode po gradu, pokazajući nam zanimljiva mesta i kafiće u kojim vise, igraju bilijar i slušaju dobru muziku.

Kasnije nas Dragica vodi uzbrdo do svoje kuće i svog muža, i opet se divimo pogledu, ovaj put na planine i doline. Imaju sređeno prizemlje u započeto sređivanje sprata, koji se već može koristiti a ima i puno potencijala.

Kroz zezanciju i razgovor prepoznajem sličnosti sa svojom rodbinom. Krv nije voda izgleda.

Odnose nas nazad do apartmana gde se na momenat uplašimo da nam neko upao u stan, a to je ustvari bio Dragan koji je gledao tv tamo gde smo smešteni. Upoznajem se i sa njim. Iako ćutljivijij od ostatka rodbine, prepoznaje se jak stav, i vredan momak kojeg ni ne prepoznajem, a njega sam i upoznao pre par godina kada je bio u poseti.

Sledećih dana smo išli u obilazak, upoznavali rodbinu, kupali se jednom prilikom, lovili i slikali krabe, pa ih puštali, družili se, igrali worms, imali veliku večeru ispred apartmana, upoznao sam nemačkog profesora informatike, kupovali smo suvenire i sve us vemu uživali.

Na kraju odlazimo kući. Sneža i ja tolko oduševljeni da jedva čekamo priliku da se ponovo vratimo, a možda sledeći put i na duže, pa možda i da radimo tamo. Nadamo se da ćemo se videti s njima na leto!

Kupusina 2010

Uf, kako kasno pišem ovo, valjda ću se bar nečeg setiti.

Ono, standardno. Uživanje, tenis, priprema za život zajedno, fudbal, pecanje, kupanje, veslanje, društvene igre(UNO).

Uno Tower by ~NebojsaC on deviantART

Jedino što odskače od dosadašnjih “Kupusina” jeste odlazak u izlazak u Sombor na žurku, sve uz pevanje i guranje u kolima, i delimično izgubljenog sećanja, nebuloza i muvanja (ja sam uglavnom samo vozio i pevao, trezan naravno). Sve u svemu, zanimljiv dodatak na već standardizovanu Kupusinu.

A sad, moj omiljen deo, fotkanje okolo. U lošem sećanju će mi samo ostati skakavac kojeg su spržili mangupi, ali neka to ostane samo sećanje.

Bilo je šta da se slika, mada imam začujuće malo slika sa kojim sam baš zadovoljan. Dobro, tu je i leptir koji više nije tolko zanimljiv, pa njega preskačem. A što se ostalog tiče:

Ready by ~NebojsaC on deviantART

Ovog sam slikao dosta dugo, imao je strpljenja za mene, dok ga drugi konjić nije oterao na silu.

Big Red by ~NebojsaC on deviantART

Ovaj nas je pratio iz Čarde, pa do kuća, znači par kilometara. Moramo priznati da nam nije bilo skroz jasno.

Don't Mind Me by ~NebojsaC on deviantART

A ovog pauka sam slikao iz čamca. Sunce je pržilo neviđeno, što je objašnjavalo želju pauka da konstantno bude u senci.

Još su mi u sećanju glupo mače koje se našlo tamo, koje smo morali bukvalno učiti da je OK šetati po travi i zemlji, umesto da se kreće samo po betonu. Takođe zaniljivost, igra opijanja BUM, i igra karata UNO. To je valjda to.

Ponavljamo i sledeće godine!

Maturiranje

Pff, puno toga se desilo od Fruškogorskog Maratona, ali moram početi odnekud. Kad imam vremena bar da iskoristim priliku da pišem. Bila je i Kupusina, i ostalog, ali ajd od ovog da počnem.

Tema za maturski mi je bila predložena još u januaru od strane profesora Zlatka Čovića kad sam predao seminarski iz E-mobil aplikacija. Dobio sam priliku da koristim taj isti seminarski, samo sa proširenjima, i da ga branim kao Diplomski pod temom Mobilno učenje.

Ne računajući već postojeći start u vidu seminarskog rada, na Diplomskom mislim da sam radio otprilike mesec dana, i moram priznati da je to bilo presudno iskustvo za dalje zapošljavanja(o tome u budućim tekstovima) jer sam se upoznao sa stvaranjem sajta sa punim Admin panelom u PHP/MySQL tehnologiji. Nakon što mi je i par kolega sa faxa testiralo gotov proizvod, napravio sam dokumentaciju koja je ubedljivo najdosadniji, pa zato i meni najteži deo celog rada.

Ukratko, odbranio sam rad prvi u generaciji, krajem juna 2010. jer sam hteo da rešim to što pre, i da imam slobodno leto(nikad nisam voleo razmišljati o zaostalim školskim zadacima na leto) i uspeo sam to sa desetkom. Tolko o tome.

Što se tiče daljeg školovanja, u vreme diplomiranja, jedina mogućnost u mojoj glavi je bio Novi Sad, a posle nekog vremena sam došao do informacije da ću moći studirati u PMF-u. Moji planovi su se značajno promenili od tada.

Fruškogorski Maraton 2010.

Gah, nisam još od aprila! Istina je da sam bio maksimalno zauzet(o čemu ću pisati više u sledećim postovima) ali sam mogao izdvojiti bar po 15 minuta nedeljno, illi bar mesečno, da dopišem nešto. Znam da je najefektivniji način da se stvori ta navika pisanja, jeste da se odvoji određeni deo dana, svake nedelje(ili meseca) koji je rezervisan za pisanje bloga. A da ne pričam da imam tri bloga… (note to self: sviđa mi se ovaj format razvučenog teksta!)

Khm, khm, vreme da se piše vezano za naslov!

Sudeći po vremenskom zapisu na fotografijama, maraton je bio 9-og maja(iako ovo pišem drugog jula) i fotografije će mi pomoći da se podsetim bolje. Super prilika da se neometano piše, svi gledaju svetsko prvenstvo.

Otišli smo noć pre maratona da bi prespavali kod Bobe i Milice u stanu u Novom Sadu. Ujutru smo taxijem otišli dokle smo mogli, jer nisu puštali taksiste skroz do starta, pa smo dalje šetali.

Bio sam poneo fotoaparat pa smo se slikali i zezali, a usput sam dobio dosta prilika da napravim neke lepe fotografije buba i biljaka. Čak sam i uslikao neke biljke koje prvi put vidim, poput ove lisnate biljke sa “haubom”:

Under the hood of a plant by ~NebojsaC on deviantART

U suštini sam više slikao prirodu nego ljude. Mislim, šta ćemi ljudi na puno slika? Dovoljno ih se nagledam u Subotici svaki dan.

Slikao sam nešto što sam mislio da je pauk, a ispostavilo se da je “sakupljač” ili tako nešto. Kad sam došao kući i okačio slike na facebook, drugovi su mi rekli o čemu je reč, i naučio sam nešto novo!

Cuddling Gatherer by ~NebojsaC on deviantART

To je u suštini neka vrsta bube lešinara. Nije lovac, već se hrani ostacima biljaka i životinja, a ponekad mahovinom ili nektarom. Tako se slatko ušuškalo pored moje pertle, bilo mi žao da ga ostavim! Baš interesantna buba.

Bio sam jako razočaran jer nismo išli stazom do Brankovo groba i nizbrdice koja se tamo nalazi, ali bar sam naišao na dosta toga zanimljivog za fotografisanje na skraćenoj stazi. Išli smo 17km valjda(umesto dogovorenih 33km)? So na rani je bila kada smo završili stazu, i niko nije imao upalu mišića ni to veče, ni sledećeg jutra – drugim rečima, moglo se ići više…

Nema veze, nagodinu idem do te nizbrdice pa makar išao sam i razbio se tokom spuštanja!

Birthday present, Elance

Jedan od rođendanskih poklona koje sam dobio bi mogao biti moj prvi zarađen novac na Elance. Radio sam nekoj ženi posao koji je podrazumevao stavljanje štita na novčić, sa tekstom TOKEN.

Glavni razlog zbog kojeg sam dobio ovaj posao je taj što sam u svojoj ponudi dodao sliku primera kako bih izveo to sa Cezarovim novčićem, i YouTube-ovim logoom. Tu sam je osvojio, i odma je izabrala moju ponudu.

Nakon urađenog posla sam dobio opis pun hvale u kojem je između ostalog navedeno i da joj je za sve ove godine na elance-u ovo bio jedan od najbrže odrađenih poslova. Pored toga je navedena moja profesionalnost i spretnost.

Super početak na Elance-u, moram reći.

Round two, flop

Okupljanje na terasi je svake godine sve gore, i sad vidim da nisam trebao moje slušati kad su rekli da opet tako pravimo. Ko je bio, bio je do 10, a došli su oko 8. Jebeš ti to. Jedina zanimljiva stvar je bila Snežin(i batin) poklon, Qba. Bar sam njega ponovo video i družio se s njim i sledećeg dana.

Uglavnom je “žurka” ostala u senci žurke od prethodne noći. Stvarno nemam šta puno da pišem o njoj, sem to što je neću ponoviti više.

Sledeće noći smo, posle prodaje slika u svadbi, Sneža i ja otišli u Mladost na svirku Sabbatke. Odsvirali su pesmu za mene, “It’s My Life”, ali nažalost nismo stigli na vreme da je čujemo, mada mi je i dalje bilo drago što bi učinili takav gest za mene.